Solo kontrabasista Beogradske filharmonije mr
Ljubinko Lazić, vanredni profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Nišu, prije 20 godina se školovao na cetinjskoj Muzičkoj akademiji u klasi prof.
Pavela Aksamita. Otisnuo se u svijet muzike, deset godina je radio u Minhenu, tri godine u Cirihu, nastupio je na preko hiljadu koncerata sa Kvartetom kontrabasa „Bassiona amorosa” (najboljim u Evropi 2003. godine), od Koreje, Japana, Kine, do Amerike, Karnegi hola nekoliko puta...U intervjuu za „Dan” objašnjava da je rodom iz sela Vojka, gdje je kao tipični Sremac svirao tamburu, pa je kao član tamburaškog orkestra, u osmom razredu definitivno riješio da se bavi muzikom. Pošto škole za tambure u ono vrijeme nije bilo, tražio je neki instrument sa žicama, nastavnici su mu dali kontrabas i tako je sa 15 godina otišao od kuće. Učesnik drugih „Kontrabas susreta”, smatra da se ovaj žičani instrument vraća na scenu. Voljan je da održi seminare u Crnoj Gori, kako bi animirao mlade muzičare.
– Čuo sam da se klasa kontrabasa u Kotoru ugasila i to je vrlo loše. Kako oni misle da prave orkestar ako kontrabasa nema, krivi smo mi što nismo možda animirali više djecu da zavole ovaj instrument. Uprkos svemu uspjeli smo da organizujemo druge po redu „Kontrabas susrete” u Crnoj Gori, idejni tvorac je
Veljko Belević, stručni saradnik na Muzičkoj akademiji na Cetinju, on je konkurisao kod Ministarstva kulture Crne Gore i uspio da sprovede projekat u djelo. Nadam se da ćemo ga nastaviti sljedeće godine zdraviji, ljepši i još u većem broju, kaže Lazić.
Čini se da je kontrabas u prošlosti bio popularniji i da je češće korišćen kao solistički instrument?– Kontrabas doživljava svoju renesansu. Priznajte da smo se malo zasitili resitala na violinama, na klaviru. Kad se čelista pojavi – „revolucija je”, a kad se pojavi neko ko svira kontrabas, onda to bude fantastično, kao u Kotoru. Solistička literatura za kontrabas je pisana u rasponu od pet i po oktava – ako basista to može da izvede čisto. Hajdnovi i Mocartovi koncerti za violinu dosežu jedva tri i po oktave, kad pričamo o klasicizmu, Šperger u to vrijeme vodi kontrabas „violone” preko četiri i po oktave. Kontrabas je u klasicizmu bio pravi solistički instrument, o tome govori i literatura koja je ostala, preko 30 solističkih koncerata za kontrabas i orkestar su napisani u doba klasicizma, u romantizmu su se svi živi raspisali za kontrabas, ali su ga više integrisali u orkestar, jer jedan orkestar počinje tamo gdje imate kontrabas. Do tada je duo, trio, kvartet, kvintet... kad imate bas u orkestru, bilo to džez, klasika, narodna, zabavna, tango muzika, onda se to zove orkestar. Kontrabas je najvažniji, najbitniji da ga imamo kao bazu orkestra.
Koja je čar muziciranja na ovom instrumentu, s obzirom da je kabast, težak...– Sve su to njegove prednosti. Građa mu je ista kao svih gudačkih instrumenata, samo malo veći korpus, iz tog razloga ima više „alikvota”, a što ih više ima, to je on mekši i sonorniji, zvučniji. Alikvote su male sitne note sadržane u jednom tonu, one mu daju boju, to je fizika, matematika (Pitagora je postavio alikvotni niz, a kasnije su ga harmoničari, konstruktori instrumenata samo iskoristili i potvrdili). Kontrabas nije toliko težak koliko je kabast, ne postoje dva ista na svijetu, svaki je različit, prosječne težine od 12 do 18 kilograma, što nije mnogo. Iz tog razloga su stari kontrabasi i stradali u požarima, zemljotresima, ratovima... Kad je nužda, poplava, violinu spakujete pod ruku i iznesete, a kontrabasi su nažalost ostajali, gorjeli po crkvama, kućama, te danas nemamo toliki broj Stradivarijevih kontrabasa ili Mađinijevih, tih skupih starih, italijanskih, ali ipak ima, ko je uspio da sačuva i oni su danas preskupi.
Predavač ste na Muzičkoj akademiji u Nišu, gdje u svojoj klasi imate i studente iz Crne Gore.– Iz Crne Gore su četiri Beranke, koje sviraju kontrabas, rasute po svijetu. Možda je to u najavi jedan kontrabas kvartet sastavljen od djevojaka iz Berana. Moja prva studentkinja se zove
Aleksandra Trifunović, ona je završila studije,
Nađa Dabetić je na trećoj godini studija, u Novom Sadu je
Aleksandra Đurišić, a u Parizu je
Neda Mališić. Nadam se da ćemo na budućim kontrabas susretima uspjeti da sastavimo ženski kvartet kontrabasa, to bi bilo fenomenalno. U ovim uslovima svako može da uvježba svoju dionicu kod kuće, može preko vibera da se to „prosvira”, da se odrede tempa, dinamika, ali ono što čini muziku čarobnom, to je zajedničko muziciranje.
M.D.Popović
Od Betovena do Gajdoša
U Kotoru ste sa studentima i kolegama iz kvarteta „Bassonegro” izveli buket virtuoznih kompozicija – ima li dovoljno partitura pisanih za kontrabas, kako dolazite do nota?
– Kvartet kontrabasa Bernarda Alta, ciklična „Svita”, spada u prvi originalni kvartet pisan za četiri kontrabasa, premijera je bila 1932. u Berlinskoj filharmoniji, a izveli smo je po originalnoj partituri, štampanoj 1933. godine, do koje sam došao dok sam studirao u Minhenu. Divertimento Lea Vajnera u originalu je pisan za orkestar, a ja sam ga obradio za kontrabas i klavir. Temu Betovenove „Ode radosti”, 4. stav iz njegove Devete simfonije, u originalu prvi put iznose basovi, pa im se priključuju čela, pa dođu viole, pa violine, pa nastane jedan fugato koji je poslije rečitativa takođe povjeren kontrabasima, tako da su Betoven i kontrabas vrlo vezani i spojeni. Savremenik Mocarta i Hajdna, Johan Matijas Šperger, napisao je 18 koncerata za kontrabas, pet sonata, 45 simfonija, njegov je opus ogroman, a važi za najvećeg i najslavnijeg kontrabasistu iz doba klasicizma. Rahmanjinova kompozicija „Vokalize“, pisana za glas, premijerno je izvedena 1915. godine na kontrabasu. Naš savremenik Miloš Gajdoš, rođen 1948. godine u Moravskoj, bio je u Crnoj Gori nekoliko puta, čitav svoj opus je posvetio kontrabasu, pisao je čak i koncert za kontrabas, sonate, divertimenta. Ruski kompozitor Sergej Kusevicki, najveći kontrabasista 20. vijeka, napisao je koncert, četiri komada za kontrabas, otisnuo se zajedno sa Rahmanjinovom poslije revolucije u Ameriku...
)){kind=small}
